Pi­še: Če­do­mir An­tić


Dav­ne 1844. go­di­ne na­stao je do­ku­ment iza ko­ga je sta­jao Ili­ja Ga­ra­ša­nin, tri­de­set­dvo­go­di­šnji mi­ni­star unu­tra­šnjih po­slo­va Kne­žev­ne Sr­bi­je. U to do­ba na­sta­li su i pla­no­vi za uje­di­nje­nje ita­li­jan­skih i nje­mač­kih ze­ma­lja, is­ko­va­na je sin­tag­ma „Ve­li­ka ide­ja“ za uje­di­nje­nje Gr­ka... Pla­no­vi uje­di­nje­nja Bu­ga­ra, Hr­va­ta, Al­ba­na­ca... tek je tre­ba­lo da bu­du sa­či­nje­ni. Na­čer­ta­ni­je je na­sta­lo u osvit stva­ra­nja mo­der­ne srp­ske na­ci­je, ono je za svo­je vri­je­me bi­lo da­le­ko­vid i sa­vre­men pro­je­kat, ni­je se od­no­si­lo na srp­ske ze­mlje u Hab­sbur­škoj mo­nar­hi­ji, te­ži­lo je ob­no­vi srp­ske dr­ža­ve iz okvi­ra Osman­skog car­stva, u kra­je­vi­ma u ko­ji­ma su Sr­bi ta­da bi­li ve­ći­na, Sr­bi­ji, Bo­sni, Her­ce­go­vi­ni, Cr­noj Go­ri, Ko­so­vu, Me­to­hi­ji, sje­ver­noj Ma­ke­do­ni­ji i dje­lo­vi­ma Sje­ver­ne Al­ba­ni­je. Ga­ra­ša­nin je sta­jao pod uti­ca­jem polj­ske emi­gra­ci­je ko­ja je, bu­de­ći na­ci­o­nal­ne po­kre­te u stoč­noj Evro­pi, že­lje­la da na­ško­di Ru­si­ji. Ne­što pri­je Na­čer­ta­ni­ja go­to­vo isto­vje­tan do­ku­ment, po­sve­ćen prie sve­ga Ju­žnim Slo­ve­ni­ma, na­pi­sao je Fran­ti­šek Zah, Čeh u slu­žbi polj­ske emi­gra­ci­je ko­ji je ta­da ži­vio u Sr­bi­ji. Aka­de­mik Mi­lo­rad Ek­me­čić pro­na­šao je ko­ri­je­ne Na­čer­ta­ni­ja i Za­ho­vog pla­na u Bri­ta­ni­ji, u pi­sa­nju ra­di­kal­nog po­li­ti­ča­ra, ru­so­fo­ba, Dej­vi­da Er­kar­ta (Ur­ku­ar­ta)...
Na­čer­ta­ni­je ni­kad ni­je bi­lo zva­ni­čan dr­žav­ni pr­o­gram Sr­bi­je. Za nje­ga do osam­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka, ka­da je već bi­lo za­star­je­lo, ni­ko ni­je znao. Ga­ra­ša­nin je ne­ke nje­go­ve seg­men­te spro­vo­dio ka­da je dru­gi put bio na če­lu srp­ske vla­de (1861-1867). Na­čer­ta­ni­je je ob­ja­vlje­no tek po­čet­kom 20. vi­je­ka, u kam­pa­nji pro­tiv Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ga je od ta­da zlo­u­po­tre­blja­va­la Austro­u­gar­ska. Od ta­da ono je po­sta­lo ba­uk i ko­rist oni­ma s či­jim pre­ci­ma ni­ka­kve ve­ze ni­je ima­lo: hr­vat­skim, ma­đar­skim i nje­mač­kim na­ci­o­na­li­sti­ma...
To­kom pro­te­klih de­ce­ni­ja i u Sr­bi­ji je Na­čer­ta­ni­je uzi­ma­no kao sim­bol po­tre­be za osmi­šlje­nom na­ci­o­nal­nom i dr­žav­nom po­li­ti­kom. Ka­ko je, eto, dok je bi­la dva i po pu­ta ma­nja ne­go da­nas Sr­bi­ja ima­la plan za bu­duć­nost, dok ga da­nas ne­ma.
Po­red svih ra­ni­je po­me­nu­tih ogra­da i re­zer­vi, ta­kav stav je ta­čan. Ju­go­sla­vi­ja se to­kom pro­te­klih de­ce­ni­ja po­ka­za­la kao mje­ra ide­al­nog uspje­ha za srp­ske po­li­tič­ke eli­te i gra­đa­ne. Čak i eks­trem­ni srp­ski na­ci­o­na­li­sti gra­ni­ce ‘’Ve­li­ke Sr­bi­je’’ cr­ta­ju na me­đa­ma je­zi­ka us­po­sta­vlje­nim pod pret­po­stav­ka­ma ju­go­slo­ven­skog na­rod­nog i kul­tur­nog je­din­stva. Te gra­ni­ce su ta­kve da bi srp­ski na­rod u nji­ho­vim okvi­ri­ma po­stao ma­njin­ski i uglav­nom bi tek bi­lo pro­mi­je­nje­no ime dr­ža­ve. Sr­bi­ja već če­tvrt vi­je­ka dje­lu­je bez dr­žav­nog i na­ci­o­nal­nog pla­na.
Pr­vi pot­pred­sjed­nik vla­de i šef srp­ske di­plo­ma­ti­je Ivi­ca Da­čić u autor­skom tek­stu opi­sao je pri­li­ke u ko­ji­ma se Sr­bi­ja da­nas na­la­zi, iz­veo pa­ra­le­lu iz­me­đu Za­ho­vog i Ga­ra­ša­ni­no­vog pla­na, is­ta­kao da Sr­bi­ja ne tre­ba da bu­de u funk­ci­ji tu­đin­skih pla­no­va, da tre­ba da ima svoj plan i dr­žav­ni pr­o­gram... Ni­je se od­re­kao Ju­go­sla­vi­je, ko­joj je nje­go­va par­ti­ja tra­di­ci­o­nal­no bi­la pri­vr­že­na, čak je „slat­kom“ na­zvao ko­in­ci­den­ci­ju da Sr­bi­ja 88 go­di­na ni­je bi­la ne­za­vi­sna što je raz­do­blje ko­je se po du­ži­ni po­du­da­ra sa tra­ja­njem ži­vo­ta Jo­si­pa Bro­za... Raz­log „slat­kog uku­sa“ ni­je ela­bo­ri­rao... Čak je i pri­mi­je­tio da Sr­bi­ju da­nas mno­gi – ni­je ih po­bro­jao – vi­de kao ne­že­lje­no di­je­te iz pr­vog bra­ka. Iz Da­či­će­vog tek­sta da se na­slu­ti­ti da Sr­bi­ja vo­di pro­mi­šlje­nu i du­go­roč­nu po­lit­ku upra­vo od 2012. go­di­ne – da­kle vre­me­na ka­da je upra­vo on stao na če­lo 113. srp­ske vla­de.
Čud­na je ta tu­ga­lji­va po­tre­ba oso­be, ko­ja jed­na­est go­di­na (što pre­ko ma­njin­ske što pre­ko ko­a­li­ci­o­ne vla­de) upra­vlja sud­bi­nom srp­ske dr­ža­ve, da ka­že ka­ko Sr­bi­ja ne­ma du­go­roč­ni dr­žav­ni pr­o­gram i ka­ko ne smi­je da bu­de „ka­men u tu­đoj ru­ci“. Pri­sje­ti­mo se ma­lo: Ivi­ca Da­čić vo­di par­ti­ju ko­ja je de­set go­di­na vo­di­la Sr­bi­ju u vri­je­me nje­nog naj­ve­ćeg pro­pa­da­nja i ra­to­va. Sve po­zi­ve da sa­či­ne dr­žav­ni i na­ci­o­nal­ni pro­gram od­ba­ci­va­li su tvrd­njom da je pro­gram Sr­bi­je oču­va­nje Ju­go­sla­vi­je i dr­žav­nog kon­ti­nu­i­te­ta. U vri­je­me pr­ve Ko­štu­ni­či­ne vla­de da­vao je ma­njin­sku po­dr­šku po­ste­pe­no pred­sta­vlja­ju­ći svo­ju par­ti­ju kao pro­e­vrop­sku i re­form­sku. To mu ni­je sme­ta­lo da pri­li­kom do­no­še­nja De­kla­ra­ci­je o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji i od­lu­ke o voj­noj ne­u­tral­no­sti 2007. sa za­do­volj­stvom iz­ja­vi ka­ko je ve­ći­na DOS-a do­šla na po­zi­ci­je SPS-a iz vre­me­na Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Po­sle sve­ga go­di­nu da­na, ušao je u ko­a­li­ci­ju sa DS-om, a 2012. sa SNS-om. Ostva­rio je ta­ko kon­ti­nu­i­tet – sa svi­ma je bio u ko­a­li­ci­ji, nje­go­va par­ti­ja je 1999. pre­da­la Ko­so­vo, a 2013. pri­hva­ti­la nje­go­vu pu­nu sa­mo­stal­nost. Da­nas on - ko­ji ni­je mo­gao da se dr­ži slo­va jed­nog pro­gra­ma i de­kla­ra­ci­je od ja­nu­a­ra do apri­la 2013. (ka­da su pri­hva­ti­li Bri­sel­ski spo­ra­zum), go­vo­ri o du­go­roč­nom pro­gra­mu !?
Šta re­ći o od­no­su pre­ma srp­skom na­ro­du – go­di­nu i po da­na ne mo­že da kon­sti­tu­i­še Upra­vu za di­ja­spo­ru i Sr­be u re­gi­o­nu u sop­stve­nom mi­ni­star­stvu. A o eko­no­mi­ji – bu­džet­ske manj­ko­ve smo ima­li zbog SPS-a, PUPS-a i nji­ho­ve po­pu­li­stič­ke po­li­ti­ke...
Ka­kav ima­mo na­ci­o­na­li i dr­žav­ni pr­o­gram, ako je su­đe­nje jed­nom čo­vje­ku ključ­no za srp­sko-cr­no­gor­ske od­no­se?
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu
u Be­o­gra­du)